Jedna od najčešćih metoda sahranjivanja, ukoliko pogledamo istoriju, jeste kremacija pokojnika. Za razliku od inhumacije, usluga kremiranja zapravo predstavlja spaljivanje posmrtnih ostataka. Ukoliko bismo želeli da damo naučnu definiciju, kremiranje jeste mineralizacija tela na osnovne sastojke i to usled delovanja visokih temperatura.
Kada se javila kremacija pokojnika?
Istorijski dokazi pokazuju da se prvo kremiranje pojavilo 42.000 godina pre Nove ere, a dokazi su pronađeni u Australiji, tačnije na jezeru Mungo. Sama metoda je vršena širom čitavog sveta, nezavisno od narodne ili religijske pripadnosti. Metoda, kao takva, najrasprostranjenija je bila u Indiji i to pre svega zahvaljujući zastupljenim religijama – sikizam, budizam, hinduizam i džanizam.
Ukoliko pogledamo istorijske tragove na području Evrope, takođe ćemo ih uočiti i to u bronzanom dobu. Preciznije govoreći, negde oko 2.000 godine pre Nove ere. U tom trenutku je kremacija pokojnika bila zastupljena skoro pa podjednako, kao i klasičan pokop. Sama usluga kremiranja je vršena duž srednjeg Dunava, kao i u Panonskoj niziji.
Usuga kremiranja je namenjena samo vojskovođama
Ukoliko zavirimo još malo u istoriju i dostupne informacije, primećujemo da je i među i ranim Persijancima bila praktikovana kremacija pokojnika. Sa druge strane, kod Rimljana – a prema pisanju Cicerona, usluga kremiranja je bila rezervisana isključivo za više društvene staleže, kao i za istaknute vojskovođe.
Hrišćanstvo i kremacija pokojnika
Sve većom popularizacijom hrišćanstva i od momenta kada ono u istoriji zvanično postaje vidljivo – kremiranje polako i nestaje. Ova religija je na početku propovedala pokop, kao jedini način sahrane pokojnika, a sa ciljem kako bi se sačuvao zagrobni život. U pojedinim krajevima zemljine kugle, kremacija pokojnika je na početku čak bila i zabranjena zakonom, ali i kažnjiva smrću.
Međutim, i pored zabrane, u Londonu je sredinom 18. veka na javnom trgu obavljeno kremiranje pokojnika i to ono „nezakonito”. Sve ovo dovelo je do toga da, već u narednom veku, mnogi univerzitetski profesori, lekari, pa i naučnici, počinju sve više da se zalažu za kremaciju pokojnika. Kao glavni razlozi navedeni su ne samo finansijski, s obzirom na to da je kremiranje jeftinije, već i zdravstveni. Usluga kremiranja bila je jedna od metoda da se stanovništvo zaštiti od zaraznih bolesti, koje su počele munjevito da se šire.
Kada je kremiranje pokojnika prihvaćeno?
Mogli bismo slobodno sada, iz današnje perspektive, da kažemo kako je doktor Vilijam Prajs zaslužan za kremiranje u Evropi. Naime, ovaj lekar je zastupao tvrdnju da je pogrešno mišljenje sahranjivati upokojene osobe – čime bi se zemlja na taj način dodatno zagadila. S tim u vezi, on je i svog sina koji je preminuo 1884. godine – kremirao.
Iako je on zbog svog postupka završio i na sudu, napravljen je presedan pa je dr Prajs oslobođen. Sudija je, u svojoj presudi, obrazložio kako je kremiranje zakonom zabranjeno jedino ukoliko nanosi štetu živom ljudskom biću. Zaključeno je da ovaj lekar to svakako nije učinio.
Ubrzo nakon pomenutog slučaja u Velikoj Britaniji, krematorijumi su osnovani i u Nemačkoj. Već 1902. godine, donešen je i Zakon o kremaciji. Njime su regulisani načini, kao i mesta na kojima je moguće izvršiti spaljivanje posmrtnih ostataka preminulog.
Pravoslavna crkva i kremiranje pokojnika
Troškovi sahrane danas su ogromni, te i ljudi za vreme svog zemaljskog života “odvajaju za crne dane i ne daj Bože”. Ovo je upravo i jedan od glavnih razloga zbog kojih se ljudi odlučuju za kremaciju umesto sahrane. Hrišćani, naročito na našim prostorima, često imaju nedoumice i iskazuju svoju zabrinutost kada je u pitanju kremacija. Oni žele da budu sigurni da je kremacija dozvoljena i da li je po biblijskim pravilima.
Zanimljiva činjenica je da biblija ne nudi neke konkretne redove o kremaciji. Čak je i danas, u pojedinim tradicionalnim Jevrejskim zajednicama, po zakonu zabranjeno vršenje usluge kremiranja pokojnika. Sa druge strane, ukoliko se osvrnemo na Japan, videćemo da se tamo sahrane obavljaju isključivo kremiranjem.
Dvadeseti vek je ključan za promene kada je u pitanju kremacija pokojnika. Zapravo je 1964. Katolička crkva prihvatila kremiranje. Zbog toga je ova metoda sahranjivanja poslednjih godina postala popularna, ne samo širom sveta, već i kod nas.
Kremacija – nova kultura sahranjivanja
Usled nedostatka prostora na gradskim grobljima, ali i visokim troškovima sahrane i održavanja grobnog mesta, sve više građana odlučuje se za kremiranje. Srpska pravoslavna crkva je nekoliko puta izričito istakla da ne postoje teološke prepreke za ovakav vid sahranjivanja.
Ukoliko ste se Vi ili neko Vama blizak odlučili za uslugu kremiranja, biće Vam potrebna dozvola i saglasnost SPC. Ona se sastoji od pisanja molbe nadležnom svešteniku, koji će se dalje obratiti nadležnom Episkopu. Na osnovu te molbe, Vladika će odobriti i sam čin opela. Ukoliko pogledamo istoriju Srpske pravoslavne crkve, videćemo da se još 1973. godine patrijarh German, pred crkvenim odborima i telima, zauzeo za rešavanje ovog pitanja.
Da li je kremacija pokojnika ispravna odluka?
Činjenica da je telo spaljeno, odnosno uništeno vatrom, ne znači da Bog jednog dana ne može da ga oživi u novi život. Telo može da se ponovo ujedini sa dušom upokojenog vernika, saglasni su sveštenici. Ako Bog to ne može da učini, onda i svi vernici koji su stradali u vatri, nikada neće imati nadu da dobiju nebesko telo.
Kremiranje ubrzava proces raspadanja posmrtnih ostataka, jer se telesna mesa i krv sjedine, i postaju prašina na zemlji. Bog je svakako sposoban da obezbedi vaskrslo telo za one koji su kremirani. Bitno je znati da je nebesko telo novo, duhovno telo, a ne neko staro telo i krv.
Koje su pozitivne strane kremiranja pokojnika?
Ukoliko napravimo spisak sa za i protiv kremacije, svakako je više tačaka koji idu u korist kremiranja. Pre svega, ova metoda može biti daleko jeftinija od sahrane. Ukoliko članovi porodice na mogu da se na vreme organizuju, kremacija im omogućava više fleksibilnosti. Pruža mogućnost da birate datum za sve one koje planirate da pozovete na opelo.
Želja pokojnika je, u mnogim situacijama, da se njihovi kremirani ostaci raspodele na značajnim lokacijama. To je još jedna od prednosti, jer ćete na taj način obeležiti mesta, koja su pokojniku bila važna tokom života. Smrt je način da se čovek odmori, a tako treba gledati i na stanje koje nas sve očekuje.
Na nama samima je da odlučimo kako želimo da se odmorimo. Zbog toga je bitno razgovarati sa prijateljima, porodicom i izraziti svoju odluku za eventualnu kremaciju. Svakako, sve to će omogućiti da se, nakon nastale smrti, kremiranje pokojnika realizuje efikasno.
Gde i kako se vrši usluga kremiranja?
Metoda kremiranja se vrši u specijalizovanim krematorijumima, koji čine jedna ili više peći. Sve one moraju biti dizajnirane po određenim propisima, ali i izgrađene od vatrostalnog materijala. Nove tehnologije omogućavaju i automatsku regulaciju završetka procesa, koji traje u praksi od 2 do 3 sata. Telo pokojnika se u tom trenutku izlaže temperaturi koja je od 800 do 1000 stepeni Celzijusove skale.
Važno je da se, tokom kremacije, koriste isključivo ekološko prihvatljivi sanduci, tačnije napravljeni od metalnog drveta i to bez ikakvih metalnih delova ili određenih premaza. Nakon procesa spaljivanja tela preminulog, preostali posmrtni ostaci se prikupljaju u posude, koje se nazivaju urne. Po želji ili na osnovu običaja, urne se sahranjuju na groblju ili se predaju porodici na čuvanje – a sve u skladu sa zakonom.
Koji je proces kremacije?
Ukoliko ste se odlučili za kremaciju vama drage osobe, potrebno je da podnesete zahtev. Zakon kaže da osobe, koje mogu podneti pomenuti zahtev, moraju biti u nekom od sledećih odnosa sa preminulim. To može biti bračni drug preminulog, rođak u prvom kolenu ili rodbina do najdaljeg četvrtog kolena srodstva, ili njihovi bračni drugovi. Zahtev se podnosi u pisanoj formi, ali se prilaže i overena izjava preminulog lica, da se njegovi posmrtni ostaci spale, odnosno, podvrgnu kremaciji.
Nakon toga će nadležna ustanova preostale posmrtne ostatke smestiti u urnu, za koju je bitno da je izrađena od nekog trajnog materijala. Urna se, nakon toga, može odložiti na grobno mesto, ostaviti u zajedničku grobnicu ili u poseban zid sa kasetama, namenjenim za smeštaj urni – takozvani kolumbarijum. Postoje i posebno uređene zelene površine, sa kasetama za smeštaj urni, koje se nazivaju rozarijum. Moguće je i da porodica raspe pepeo na zakonom predviđeno mesto.
Kada govorimo kasete, u kojima se smeštaju urne, one su označene pločicama standardnog oblika. Te kasete sadrže podatke o preminuloj osobi, čiji se pepeo tu nalazi. Urna sa pepelom posmrtnih ostataka može se dati rođacima upokojenog, nakon što oni pribave dokaz u pisanoj formi, o tome da je obezbeđeno grobno mesto za smeštaj urne. Svakako je najbolje da se konsultujete sa firmom koja će obaviti kremaciju, kako biste bili upućeni u sve zakonske regulative i propise.
Kremacija pokojnika više nije bauk
Ukoliko pogledamo statistiku u našem regionu, godišnje se u Srbiji obavi oko 2500 kremacija pokojnika. Odluka je uglavnom zbog praktičnosti, ali i mnogo jeftinijih troškova same sahrane. Kremacija nije više bauk. Jednim pogledom na istoriju, videćemo da su se za kremaciju odlučile i bitne istorijske ličnosti. Među njima su Frojd, Ajnštajn, Gete, Napoleon, Rentgen, Jurij Gagarin, Branko Ćopić, Ivo Andrić, Oskar Davičo, Čkalja i mnogi drugi.
Postupak kremacije je, skoro pa i duplo jeftiniji, u odnosu na onaj koji predviđa klasična sahrana. Samim tim se uštedi i kada dođe vreme za planiranu eshumaciju, kada je reč o grobnim mestima. Građane ne mora da brine održavanje urne, jer ona nije komplikovana niti skupa. Postupak nije ni sraman, ni bezbožan, što pokazuje i stav crkve.