Kao hrišćani, katolici veruju u život posle smrti. Katolički običaji i pogreb se posmatraju kao način da odamo počast nečijem životu i pružimo voljenima priliku da se oproste od sebi bližnjih ljudi. Mnoge religije i kulture imaju jedinstvnene rituale i običaje za obeležavanje nečije smrti, a katolicizam se ne razlikuje. Kao katolik ili katolkinja, možda ćete želeti tradicionalnu katoličku sahranu ili da unesete neke od običaja u sam parastos.
Kao firma koja se dugi niz godina iskusno bavi organiizacijom međunarodnog prevoza pokojnika, susretali smo se sa mnogim verama, željama i zahtevima. Neophodno je i preminulu osobu pripremiti za sanduk. Priprema pokojnika za sanduk je izuzetno bitna i razlikovaće se u skladu sa religijom i običajima. Strogo poštujemo želje porodice, kao i sve verske i kulturne običaje, sve u cilju dostojanstvenog povratka pokojnika u svoju zemlju i ispraćaja na večni počinak.
Kao što smo napomenuli, katolici veruju u zagrobni život. To znači da će otići u Raj ili Pakao, u zavisnosti od načina života kojim su živeli. Postoji jedna razlika u odnosu na pravoslavce, a to je da katolici poznaju i Čistilište. U njega odlaze duše koje su se pokajale za svoje grehe, kako bi se pročistile i pripremile za odlazak u nebeske visine. U daljem tekstu možete saznati više o tome šta nalažu katolički običaji prilikom sahrane.
Katolički običaji i tradicija u trenutku nastupanja smrti
Katolički običaji nalažu da se u ruke umirujuće osobe stavi zapaljena sveća koja će goreti sve do poslednjeg udisaja. Nakon što smrt nastupi, u ruke preminule osobe se stavlja druga sveća koja će osvetliti put na drugi svet. Takođe je bitno zaustaviti glavni zidni sat u kući kako bi se označilo da je pokojniku stao biološki sat.
Ukoliko ima ogledala u kući, sva se moraju prekriti tamnim platnom ili okrenuti ka zidu. To se čini kako bi se sprečilo vraćanje duše na ovaj svet i odlazak još jednog člana porodice jer se verovalo da bi onaj koji vidi svoj odraz u ogledalu u kući pokojnika mogao sledeći umreti. Tradicija kaže i da treba otvoriti prozor kako bi duša izašla, ali brzo ga i zatvoriti da ne bi ušla svetlost koja može loše uticati na pokojnika. Na prednjoj strani doma kači se marama crne boje koja obaveštava da je porodica u crnini i da tuguje.
Sledeći korak je kupanje i sređivanje pokojnika, ukoliko je muškarac u pitanju, to uključuje i brijanje. Kod žena, na porodici je da li će pokojnicu našminkati. Telo pokojnika se najčešće pere vlažnim peškirima. Pokojnik se oblači u unapred pripremljeno i najfinije odelo, a zatim polaže u sanduk i prekriva belim tkaninama. Neretko sam pokojnik, pre nego što smrt nastupi, izabere u čemu želi da bude sahranjen. Postoje verovanja i običaji koji se tiču stavljanja sitnica u sanduk preminule osobe. Nešto je obavezno ispuniti, kao što je stavljanje prstena na ruku i kitice ruzmarina na grudi ukoliko je umro mladić. Ako je preminula devojka ili žena, sahranjuje se obučena u belo, takođe sa prstenom i ruzmarinom.
Molitveno bdenje
Stari katolički običaji prepoznaju i bdenje uz pokojnikov odar. Veoma je dubok smisao ovog običaja jer je bitno moliti se uz pokojnika do trenutka sahrane. Bdenje se održava u pokojnikovoj kući veče uoči sahrane, mada je sve veća praksa da se to obavlja u kapeli ili obližnjoj crkvi, naročito ako smrt nije nastupila u domu.
Uz odar rodbina i prijatelji pokojnika donose cveće, vence i pale sveće. Venci i cveće izražavaju poštovanje i ljubav prema preminuloj osobi, a imaju i posebnu simboliku. Tako ljiljani simbolišu dušu pokojnika i izražavaju nadu u proces ponovnog rađanja. Beli karanfili predstavljaju nevinost i čistoću, a ružičasti sećanja na osobu koje više nema. Kada oplakujete nekoga ko je kroz život pokazao izuzetnu snagu i karakter, gladiole su odličan način da porodici preminulog pokažete svoje mišljenje o njemu.
Čuvanje preminule osobe ili kako se drugačije naziva – virestovanje, predstavlja čin okupljanja rodbine i prijatelja koji dolaze da odaju poštu pokojniku i izjave saučešće. Čitaju se molitve i govori o životu preminule osobe.
Obred sahranjivanja
Ni obred sahranjivanja nije izuzet od običaja. Obred se sastoji iz tri dela: prvi deo se odvija na samom mestu gde je pokojnik. Ovom prilikom sveštenik blagoslovljenom vodom poprska telo pokojnika, izgovarajući molitvu kojom oslobađa pokojnika svih grehova.
Drugi deo se odvija ispred doma pokojnika, crkve ili kapele, pred svim ljudima koji su se okupili. Sveštenik poziva sve prisutne da se mole za dušu preminule osobe kako bi ona prešla u nebesko carstvo. Nakon molitve čita se i Evanđelje, a potom pogrebna povorka kreće ka grobnom mestu.
Bitno je pomenuti da, ukoliko je pokojnik bio kod kuće, prilikom kretanja povorke, otvaraju se vrata i prozori i otkrivaju se prethodno pokrivena ogledala. Takođe se prosipa voda za pokojnikom jer je verovanje da voda ima moć pročišćenja.
Katolički običaji kažu i da je potrebno da nekoliko žena ostane kod kuće i pripremi karmine. Tom prilikom se porodica i prijatelji preminulog okupljaju u domu pokojnika kako bi se počastili jelom i pićem. No, vratimo se na povorku.
Čin sahrane
Na samom čelu povorke stoje dva muškarca, od kojih jedan nosi crkveni krst na kome je, ako je preminuo mušakarac, zavezan peškir, a ukoliko je preminula ženska osoba-bela marama. Drugi muškarac nosi krst sa imenom pokojnika. Iza njih se kreću ostali muškarci, sveštenik i kola sa telom. Odmah za njima je najuža porodica, dok su na začelju povorke žene i deca.
Važno je da sveštenik blagosilja grob gde će biti pokopani posmrtni ostaci. Katolički običaji i verovanje kažu da je taj blagoslov izuzetno važan jer to mesto postaje zaštićeno Božjom rukom.
Katolička crkva dopušta autopsiju leševa. To prepoznaje kao moralno dopušteni čin radi naučnog istraživanja ili zakonske sudske istrage. Takođe, vrlo je bitno napomenuti da je crkva prihvatila kremiranje 1964. godine i dopušta spaljivanje tela, samo ukoliko ta odluka ne dovodi u pitanje veru u vaskrsenje tela.
Katolički običaji u periodu nakon pogreba
Nakon smrti svoje bližnje osobe, porodica je u periodu žalosti. To se može iskazati na razne načine – odevanjem i ponašanjem. Članovi porodice se odriču zabave i veselja, možda više iz osećaja neizmerne tuge za voljenom osobom, nego zato što baš tako nalaže običaj. Ono što takođe nalažu običaji je nošenje crnine ili pak beline. Članovi porodice i supružnici je nose od jedne do dve godine, a nekad i do kraja života. Ipak, ne žali se garderobom, već srcem, pa je i pitanje „Posle koliko treba skinuti crninu?“ zapravo stvar lične odluke.
Verovanje je da se molitvama može pomoći dušama pokojnika. Najsavršenija molitva je Sveta misa. Redovno nakon sahrane sveštenik u prisustvu porodice i prijatelja u crkvi služi Svetu misu zadušnicu. Mise za pokojne su uobičajene i članovi porodice ih često naručuju za preminule.