Hrišćanstvo kaže da je smrt sastavni deo života i ujedno prelazak iz ovozemaljskog u nebeski, večni život. Pravoslavni običaji su donekle isprepletani sa staroslovenskim paganskim verovanjima, ali i novokomponovanim navikama. Svakako se sam pogreb, kao i svi običaji koji ga prate, vide kao način da se oprostimo od naših voljenih i odamo počast njihovom životu.
Kao firma koja se dugi niz godina iskusno bavi organiizacijom međunarodnog prevoza pokojnika, imali smo prilike da se sretnemo sa mnogim verama, željama i zahtevima. Neophodno je i preminulu osobu pripremiti za sanduk. Priprema pokojnika za sanduk je izuzetno bitna i razlikovaće se u skladu sa religijom i običajima. Strogo poštujemo želje porodice, kao i sve verske i kulturne običaje, sve u cilju dostojanstvenog povratka pokojnika u svoju zemlju i ispraćaja na večni počinak.
Pravoslavni hrišćani veruju u život posle smrti. To verovanje kaže da će preminula osoba otići u Raj ili Pakao u zavisnosti od grehova i načina života kojim je osoba živela. U pravoslavlju ne postoji Čistilište, za razliku kod pripadnika katoličke vere. U daljem tekstu ćemo ćemo detaljnije objasniti šta nalažu pravoslavni običaji prilikom sahrane.
Pravoslavni običaji i tradicija prilikom nastupanja smrti
Koliko god bili svesni prolaznosti života, nikada ne možemo biti spremni za tako tragičan događaj kao što je smrt bližnje osobe. Čak i usled šoka, stresa i brojnih nedoumica, važno je odraditi sve onako kako nalažu pravoslavni običaji i tradicija. Zato se najpre obaveštavaju porodica i najbliži prijatelji o smrti osobe. Vaši najbliži će odmah doći kod Vas ili u kuću pokojnika kako bi Vam pružili oslonac u najtežim momentima.
Često će biti slučaj da ljudi donesu nešto od namirnica, kafu, piće ili čak novac. Ovo je praksa na selima i u manjim sredinama, a posebno ukoliko se smrt desila iznenada. Takođe je važno na vreme obavestiti sveštenika o nastupeloj smrti, kao i o danu, vremenu i mestu sahrane. S tim u vezi, pravoslavni običaji, ali i hrišćansko verovanje kažu da se treći dan smatra pogodnim za sahranu. Smatra se da se trećeg dana nakon smrti prekidaju sve veze između tela i duše. Dan pre i na dan smrti, duša je još uvek u ovozemaljskom svetu, vezana je za telo i neće imati gde da ode ako sahrana desi ranije. Takođe, treći dan je uvek dan sećanja. Sa druge strane, crkva dozvoljava kasnije sahranjivanje, 4. ili 5. dana.
Takođe, u roku od ta tri dana, kao porodica imate vremena da obavestite prijatelje, organizujete sahranu, a to uključuje i odabir kovčega i pripremu pokojnika, između ostalog. Ukoliko niste sigurni kako da izaberete odgovarajući kovčeg, više informacija možete dobiti ovde. Priprema pokojnika uključuje sređivanje i kupanje, ali i brijanje ako je u pitanju muškarac. Kod žena, na porodici je da li će pokojnicu našminkati. Telo pokojnika se najčešće pere vlažnim peškirima. Pokojnik se oblači u najfinije odelo, a zatim polaže u sanduk. Postoje verovanja i običaji koji se tiču stavljanja sitnica u sanduk preminule osobe. Često to budu burma ili sat.
Izjave saučešća
Kao što je pomenuto, nakon što obavestite porodicu i prijatelje o nastaloj smrti, oni će dalje obavestiti druge poznanike. Ubrzo će Vaš dom biti pun Vama bliskih ljudi i prijatelja pokojnika koji su došli kako bi Vam izjavili saučešće i pružili podršku. Velika je verovatnoća i da će vam stizati telegrami, jer mnogi ljudi ne mogu biti fizički prisutni sa Vama, niti na sahrani, a ipak im je bitno da izjave saučešće.
Ako neko ne može doći kod Vas kući, širi krug prijatelja ili dalja rodbina, a žele prisustvovati sahrani, izjaviće Vam saučešće na dan sahrane, pre početka opela u kapeli. Tom prilikom najbliži članovi porodice stoje sa desne strane, pored kovčega. Na uzglavlju kovčega stajaće stalak za sveće koje su zapalili članovi porodice. Prijatelji i poznanici svakome ponaosob izjavljuju saučešće. Pravoslavni običaji kažu da će se osoba prvo prekrstiti i pokloniti nad odrom pokojnika, a zatim sledi rukovanje sa svim članovima porodice koji stoje uz kovčeg, uz reči kao što su „Primite moje saučešće“ ili „Učestvujem u žalosti.“ Takođe, običaji nalažu da se pokojniku donosi samo sveća, iako je postalo učestalo donošenje suza, venaca i cveća.
Obred sahranjivanja i čin sahrane
Za sam obred potrebno je napraviti Panu ili panaiju, flašu vina, a negde i flašu pomešanog vina i ulja. Po nekom starom običaju panaiju sprema jedna od starijih žena jer se veruje da neće rađati, i bitno je da se spremi van kuće pokojnika. Sveštenik će zatim doći u zakazano vreme da održi opelo. Za samu crkvu je to i najvažniji čin. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za dušu pokojnika i za oproštaj grehova koje je načinio za života.
Pravoslavni običaji nisu striktno propisali gde i kako se vrši opelo. To može biti u crkvi ili dvorištu kuće u kojoj je pokojnik živeo, ali je najčešća praksa u kapeli na groblju. Takođe, negde se vrši nad otvorenim, a negde nad zatvorenim kovčegom. Nakon što završi opelo, sveštenik poziva sve prisutne na poslednje celivanje, odnosno opraštanje. Tom prilikom kovčeg može biti otvoren, ali i ne mora.
Zatim se, nakon što se prekrstite, celiva (ljubi) krst koji je postavljen na kovčegu kao i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika. Celivanje pokojnika će najpre obaviti porodica, a zatim će biti dostupno i svima ostalima koji su prisutni na opelu. Nakon opela sledi povorka do grobnog mesta. Na čelu se obično nalazi mladić koji nosi krst. Odmah za njim idu mlade osobe koje nose cveće, a iza cveća nekoliko muškaraca nosi kovčeg sa pokojnikom. Odmah iza kovčega je sveštenik, zatim najbliža porodica, rodbina i na kraju narod.
Čin sahrane
Sam čin sahrane se, kao u mnogim religijama tako i u pravoslavlju, obavlja na groblju. Pre samog spuštanja kovčega u grob, izvršiće se mali pomen u vidu molitve sveštenika. Može se desiti i da neko od najbližih odluči da kaže koju reč o pokojniku. Prilikom spuštanja kovčega, pravoslavni običaji kažu da se treba prekrstiti i baciti grumen zemlje u grob uz reči „Laka mu/joj zemlja.“ U nekim krajevima je običaj da mladić koji je nosio krst bude prvi koji će otići sa groblja. To potiče iz verovanja da je smrt ostala na groblju, a da radost ponovo dolazi u dom pokojnika.
Sledi jedan običaj koji se zadržao još od paganstva, a to je posluženje na grobu. Negde će se služiti samo piće i panaija koju treba uzeti jer se veruje da je za pokoj duše preminule osobe. Uglavnom je zastupljeno posluženje sa obilnom količinom hrane. Često se pripremaju obilna jela, pa se neretko sahrana pretvori u gozbu. To može biti neukusno i neprimereno situaciji.
Nakon sahrane, kada se vraćate kući, običaj je da se operu ruke, iako to nije religijski striktno propisano. Takođe je običaj da se nakon sahrane odlazi u kuću pokojnika na poziv porodice. Sve je učestalija pojava da se to okupljanje odvija u nekom restoranu. Pozivu bi trebalo da se odazove najbliža rodbina, par prijatelja i kumovi. U kući se služi hrana, a običaj je da se ostavi prazno mesto i prazan tanjir na čelu stola, što je namenjeno pokojniku. Bitno je da napomenemo da je i ovo stvar narodne tradicije i da nije propisano od strane Pravoslavne crkve.
Doniranje organa i kremiranje
Iako Biblija ne daje posebno učenje o kremaciji, Pravoslavna crkva zauzima specifičan stav i kada se govori o doniranju organa. Hrišćanski običaji ne prepoznaju kremiranje usled verovanja da je telo hram, nepovredivo. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi kremiranje nije dozvoljeno osim ako ne postoje valjani razlozi, o čemu odlučuje vladika. U slučaju doniranja organa, crkva prepoznaje da taj čin može poboljšati nečije zdravlje i očuvanje od bolesti jer je volja onog ko samovoljno donira organe neprikosnovena.
Pravoslavni običaji o pomenima
Prvi dan nakon sahrane porodica će izaći na groblje. Tom prilikom se ne iznosi hrana, već se samo pale sveće i kandilo. Negde je običaj da se izalzi svaki dan prvih sedam dana, a negde se izlazi svaki dan do četrdesetice. Na četrdeseti dan od smrti ili u prvu subotu pred četrdeseticu, daje se pomen ili parastos koji se obavlja na grobu ili u crkvi. Parastosu najčešće prisustvuje porodica i uži krug prijatelja. Ukoliko neko nije mogao da dođe na sahranu onda bi trebalo da prisustvuje parastosu.
Za ovu priliku se takođe spremaju vino i koljivo i obezbeđuje se 40 sveća koje će prisutni držati upaljene. Naravno pravolslavni običaji se često tumače drugačije, pa se dešava da se ipak iznesu male količine hrane i pića na grob. Treba imati u vidu da sve to treba biti simbolično i da je najvažnije da odamo poštu preminuloj osobi.
Što se tiče godišnjica, obeležavaju godinu dana od smrti ili u prvu subotu koja pada pre same godišnjice. Do tog trenutka bi valjalo podići spomenik kao grobno obeležje. Spomenik treba biti skroman, sa hrišćanskim obeležjem u vidu krsta. I ovog puta se spremaju panaija i vino, sveštenik održava parastos, nakon čega se uglavnom služi skromno posluženje ili na groblju ili kod kuće. Kasnije se pokojniku daju samo zadušnice. U mnogim krajevima se daje i polugodišnjica, ali to je više narodni običaj.
Nakon smrti bližnje osobe, porodica je u žalosti. To se može iskazati odevanjem i ponašanjem. Članovi porodice se odriču zabave i veselja, ali možda najpre iz osećaja ogromne tuge za voljenom osobom, nego zato što baš tako nalaže običaj. Još jedan običaj je da se crnina ne skida pre 40 dana. Ipak, tuga se ne iskazuje garderobom, već srcem, pa je i pitanje „Posle koliko treba skinuti crninu?“ zapravo stvar lične odluke.